Ekonomija
Srbija je zemlja male i relativno otvorene ekonomije, koja se nalazi u tranzicionim procesima od planske ka tržišnoj ekonomiji već više od dve decenije. Ekonomski sistem bio je ozbiljno poljuljan raspadom Jugoslavije i ratovima 1990-ih, kao i ekonomskim sankcijama u periodu od 1992. do 1995. godine. Nakon smene bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića 2000. godine, Srbija je započela ekonomske reforme i liberalizaciju tržišta i dostigla relativno brz privredni rast, koji je usporen početkom svetske ekonomske krize 2008/2009. godine.
Opšti ekonomski trendovi preslikavaju se i u medijskom prostoru. Ekonomska kriza donela je i smanjenje budžeta za oglašavanje (tržište oglašavanja vredi oko 170 miliona EUR godišnje), te se tako preko 2.000 registrovanih medija oslanja na pomoć države. Podaci iz 2017. godine pokazuju da država putem raznih vrsta davanja učestvuje sa minimum 6,1 milijardi dinara što je povećanje u odnosu na 2016. godinu kada je njeno učešće bilo oko 5 milijardi dinara. U okviru državne pomoći veliki deo (oko 5 milijardi dinara) odlazi na subvencionisanje javnih servisa RTS i RTV i medija na jezicima nacionalnih manjina u pokrajini Vojvodina, dok se ostatak novca deli putem javnih konkursa za proizvodnju medijskog sadržaja (oko 1 milijarda dinara), a ostatak se potroši na osnovu javnih nabavki za kupovinu medijskih usluga.
Sufinansiranje projekata proizvodnje sadržaja, čija je glavna namena da unaprede informisanje građana, glavni je mehanizam koji država primenjuje za dodelu budžetskih sredstava medijima. Ovaj tip finansiranja uveden je 2014. godine (u primeni od 2015. godine), nakon usvajanja seta medijskih zakona. Procena je da se na ovaj način potroši oko 1 milijarda dinara budžetskog novca godišnje. Za pune 4 godine primene ovog tipa davanja, uočeni su brojni problemi koji otvaraju put korupciji. Neki od njih su pitanje definisanja javnog interesa u lokalnim zajednicama, problematične procedure za dodelu sredstava, stručnost i sukob interesa članova komisija koje odlučuju o bespovratnim sredstvima i loše definisani mehanizmi za vrednovanje i praćenje sprovođenja projekata.
Drugi izvor prihoda medija je i prihod od oglašavanja koji dolaze od države. Godinama su državne institucije i javna preduzeća među najvećim klijentima na tržištu medijskog oglašavanja u Srbiji. Procena je da se samo putem javnih nabavki potroši oko pola milijarde dinara godišnje. Ovakva vrsta ekonomske zavisnosti omogućila je političarima i nosiocima vlasti da utiču na uredničku politiku brojnih medija, kroz raspodelu sredstava za oglašavanje.
Ono što je stvari učinilo još nepovoljnijim je da su, zahvaljujući bliskim vezama između privatnih biznisa i politike, vladajuće elite često bile u stanju da odlučuju kako će sredstva za oglašavanje privatnih kompanija biti raspodeljena kroz netransparentne ugovore marketinških agencija.
Osim direktnog davanja, država ima na raspolaganju i druge mehanizme indirektne pomoći medijima. U Izveštaju o medijima koji je 20. februara 2015. godine objavio Savet za borbu protiv korupcije, naznačeno je da država ima različite vrste nadoknada, otpisa dugova ili posebnih tretmana za različite medije u vezi sa plaćanjem nadoknada i poreza državnim i regulatornim telima. Po pravilu, ova olakšanja dostupna su, pre svega, medijima koji svojom uređivačkom politikom podržavaju aktuelnu vlast (na primer, odobreni podsticajni krediti Pink International grupi), dok su kritički mediji uglavnom na meti poreskih inspekcija (najnoviji primer su Južne vesti, a ranijih godina i novine Vranjske i Kikindske).
Medijska scena Srbije još uvek nije završila proces prelaska iz medijskog vlasništva iz državnog u privatno. U nastojanju da postanu nezavisni od direktnog uticaja države, samostalniji i profesionalniji, mediji su prošli kroz dva talasa privatizacije, u periodu do 2008. a zatim i 2015. godine. Ostaje otvoreno pitanje novinske agencija Tanjug, koja i danas funkcioniše u pravnom vakuumu, država ima udeo i nadzorne funkcije u dnevnim novinama Politika i Večernje Novosti, dok je uredbom Vlade nekada privatizovana regionalna televizija RTK u Kragujevcu vraćen pod ingerencije lokalne samouprave.