Medijski sektor
Republika Srbija još uvek je zemlja prolongiranih post-tranzicionih procesa. Nakon svrgavanja autoritarnog režima Slobodana Miloševića 2000. godine, zemlja je postala parlamentarna demokratija na putu unapređenja vladavine prava, izgradnje tržišne ekonomije, podizanja slobode medija, uspostavljanja pluralističkog društva i koračanja ka članstvu u Evropskoj uniji.
Nakon 2000. godine, zajedno sa svim drugim sektorima u zemlji, i mediji su započeli proces transformacije. Do sada su promene bile prilično spore, nedosledne i nepotpune zato što se čini da postoji odsustvo političke volje da se strukturalne promene u medijskom sektoru sprovedu do kraja.
Srpsko medijsko tržište je malo i prezasićeno, sa preko 2000 medija, koliko ih je registrovano kod Agencije za privredne registre (APR). Zbog loše regulisanog sistema registracije, tačan broj registrovanih medija i dalje nije poznat.
Srbija ima dva javna medijska servisa, RTS sa nacionalnom frekvencijom i RTV sa regionalnim dometom. Oba emitera najveći deo svojih prihoda dobijaju iz republičkog budžeta, što utiče na njihovu uređivačku politiku, nezavisnost i objektivnost. Pored državnog finansiranja, RTS i RTV takođe se takmiče sa drugim medijskim kućama za deo tržišta oglašavanja. Osim toga, jedan mali deo prihoda obezbeđuje se prikupljanjem pretplate koja iznosi 220 dinara po domaćinstvu.
Medijske kompanije rade pod velikim ekonomskim pritiskom. Prosečna godišnja tržišna vrednost oglašavanja u poslednjih par godina iznosila je nekih €175 miliona, s tim što tržište beleži rast u 2018. godini i njegova vrednost iznosi 197 miliona EUR (Izvor: IPSOS, Nielsen AM, marketinške agencije), što je nedovoljno da obezbedi ekonomski opstanak svih trenutno aktivnih medija. Zbog slabe ekonomije i stalnih problema sa likvidnošću, država još uvek ima značajnu ulogu i uticaj na medijsko tržište. Ona nastavlja da kontroliše medije kroz direktno medijsko vlasništvo, ali još više kroz različite modele državnog finansiranja (javni konkursi za medijske projekte, javne nabavke medijskih usluga i direktni ugovori za oglašavanje).
Javni fondovi namenjeni srpskim medijima distribuiraju se proizvoljno i netransparentno, u većini slučajeva u korist pro-vladinih medijskih kuća, bez jasnih i izmerljivih kriterijuma, javne kontrole ili nadzora. Ukupan iznos državne pomoći na tržištu, kao i način, obim i efekti državnog finansiranja raznih medija još uvek su nepoznanica. Već godinama država je najveći oglašivač u zemlji, kroz svoja ministarstva, javna preduzeća i republičke agencije. S druge strane, postoji jak pritisak i od strane marketinških agencija, čiji vlasnici održavaju bliske veze sa vladajućom partijom. Pritisak na uređivačku politiku proizvod je finansijske zavisnosti, a mediji koji su kritički nastrojeni prema vlasti bivaju uskraćeni za oglašivačke ugovore ili pomoć od države, a ujedno i javno napadani kao „neprijatelji države“.
Vodeći mediji u Srbiji su polarizovani i smatra se da su podeljeni na pro-vladine i anti-vladine. Pro-vladini mediji okarakterisani su kao glasnogovornici vladajuće partije koji stoje na putu svakom ozbiljnom javnom dijalogu i direktno favorizuju vladajuću partiju dok u svakom smislu marginalizuju i opstruišu opoziciju. Nezavisni mediji imaju kritički odnos prema vlasti ali su zbog toga pod stalnim finansijskim i uređivačkim pritiskom.
Kada je reč o medijskom sadržaju, dominira senzacionalistička i tabloidna retorika kao i realiti programi koji idu putem nacionalnih TV stanica.
Prema podacima “Reportera bez granica” i Indeksu slobode medija u svetu za 2018. godinu koji ova organizacija objavljuje, sloboda medija je u padu još od kada je bivši ministar za informisanje Slobodana Miloševića, Aleksandar Vučić, došao na mesto premijera u maju 2014. godine. Dok se Srbija 2014. godine nalazila na 54. mestu među zemljama rangiranim po stepenu slobode medija, sada je pala 76. mesto među ukupno 180 zemalja. Pad medijskih sloboda konstatuje i Evropska unija kroz redovni godišnji izveštaj o napretku zemlje u EU integracijama, u kom je jedna od najnižih ocena data upravo medijskom sektoru.
Od početka 2018. godine baza Nezavisnog udruženja novinara Srbije beleži ukupno 102 napada na novinare – od toga 7 fizičkih napada, 72 nedozvoljena pritiska i 23 verbalne pretnje. Novinari su slabo plaćeni i ova profesija uživa veoma mali ugled u društvu. Ove godine navršava se više od 20 godina od ubistva troje novinara – Dada Vujasinović (1994), Slavko Ćuruvija (1999), Milan Pantić (2001) – a sudski postupci koji su pokrenitu još čekaju svoj epilog. U 2018. godini desio je jedan od najtežih napada na novinare, kada je novinaru Milanu Jovanoviću iz lokalnog portala Žig zapaljena kuća.
